Često čitamo priče o samohranim majkama, ali vrlo, vrlo retko o samohranim očevima. Na samohrane očeve se gleda sa istim, ako ne i većim podozrenjem, kao na samohrane majke i najverovatnije da nikome ne pada na pamet koliko su se borili da dobiju svoju decu u društvu koje još uvek smatra da deca pripadaju majkama čak i onda kada to za decu uopšte nije dobro. Ovo je priča jednog od njih.

Ako čitate blogove, možda ste naleteli na blog NeMrešBilivit iza koga stoji Zagrebčanin Darko Biljanović, samohrani otac troje dece, uspešan poslovni čovek, tata koji na Fejsbuku postavlja slike svoje dece na pobedničkim postoljima, kada ih ispraća na maturske večeri, sa zajedničkih letovanja i zimovanja, pozorišnih predstava i koncerata,  i čovek koji se godinama bori sa svojom bolešću vodeći se onim uputstvom Duška Radovića da roditelji koji vole svoju decu moraju što duže da im traju.

Darko je završio matematičku gimnaziju, studirao elektrotehniku, pisao pesme, putovao, svirao gitaru, rano je počeo da zarađuje novac organizujući koncerte, dajući časove matematike i fizike, kako kaže, nije ni osetio kad je počeo da radi i, bez obzira na sve te poslove, uvek se mnogo družio sa ljudima.  Valjda zbog toga što je uvek nešto radio, bio komunikativan, pozvan je da bude suvlasnik u jednoj firmi koju su osnovali njegovi prijatelji. Kao i svaki mlad čovek nije puno razmišljao o budućnosti, nije puno planirao, jedino je želeo, opet kao većina mladih ljudi, da se nikada ne ukalupi u običan život koji se sastoji od kuće, posla i nedeljnog ručka sa rodbinom.

Onda sam upoznao svoju buduću bivšu ženu

Pred kraj studija upoznao sam osobu koja će mi jednoga dana postati bivša žena, ume da kaže Darko kad govori o periodu života koji se na trenutke pretvarao u noćnu moru. Nagovorio sam je da se venčamo, brak za mene nije bio bauk i odmah smo se složili da ćemo imati puno dece, ja sam želeo troje, ona četvoro. Na događaje koji su se naslanjali jedan na drugi, završetak studija, brak, početak rata na jugoslovenskim prostorima, naslonio se jedan koji nije mogao da zamisli ni u najluđem snu, oboleo je od Non-Hodgkin limfoma, raka limfnih žlezda. Supruga je još uvek studirala, imali su jednu devojčicu, druga je bila na putu, valjalo je ozdraviti, mislio je Darko.

Usledile su tri godine lečenja, snalaženja za lekove, ubeđivanja supruge koja nije imala ni trunku optimizma da će sve biti u redu, verovala je lekarima koji nisu davali dobre prognoze, suočavanje sa roditeljima i njihovim strahovima i za njega i za njegovu decu ako se on ne izbori sa bolešću. Izborio se ali je za te tri godine potrošio svu ušteđevinu i prodao sve što je imao, morao je da krene od početka. Prihoda od firme u kojoj je bio suvlasnik nije bilo jer je prijatelj, kum i partner sa kojim je radio pokupio sav novac i opremu i prestao da bude prijatelj, kum i čovek.

Imao sam pedeset kilograma zajedno sa krevetom koji je izgledao bolje od mene

Izmučen bolešću, hemoterapijama, Darko je dobio posao direktora u jednoj slovenačkoj firmi i kaže da mu ni danas nije jasno kako je uspeo da ubedi ljude iz te firme da je on pravi čovek za taj posao. Istovremeno je pomagao ženi da završi Učiteljsku akademiju u Aleksincu, nadajući se da će brže dobiti posao, ali u uto vreme diploma Učiteljskog fakulteta  u Zagrebu nije vredela ništa, nije mogla da se zaposli i sve je bilo na njemu.

Možda je moja greška

Sa ženom sam imao dobar odnos ali sam kasno primetio, ili nisam hteo da primetim, da nema dovoljno strpljenja i živaca za decu, kaže Darko kad počne da vraća događaje unazad. Devojčice su rasle i sve više želele da provode vreme sa ocem. Svuda ih je vodio sa sobom,  u kupovinu, na koncerte na kojima su imale priliku da upoznaju zvezde iz bivše Jugoslavije, stare Darkove prijatelje iz vremena kada je bio organizator njihovih nastupa, vodio ih je sa sobom čak i na službena putovanja. Supruga je ponekad išla sa njima ali mnogo češće je to nije interesovalo.

San koji su imali na početku braka, da imaju najmanje troje dece, žena više nije sanjala ali je na pritisak devojčica da žele brata popustila i tako se porodica uvećala za još jednog člana.  Sa njim je krenulo na bolje, Darko je dobio bolje plaćen posao, uspeli su da nostrifikuju ženinu diplomu, devojčice su krenule u školu, bolest je skoro bila zaboravljena.  Želeći da svojoj deci pruži što više mogućnosti a pošto su stanovali van grada, Darko je dane provodio vozeći ih u školu, na treninge, ponekad po čitav dan nisu bili u kući. Istovremeno, mamin odnos sa decom je postajao sve lošiji, bila je nezainteresovana, džangrizava, nije imala strpljenja za njih i oni su počeli da primećuju da tata sve može a mama ne, da tata ne viče i ne tuče a mama viče i ponekad tuče, da tata uvek ima vremena čak  i kada ga nema, a da ga mama nema čak i kada ga ima…

Brak se raspadao, Darko se iselio i poveo decu sa sobom jer su želela da idu sa njim i tako je počeo pakao.

Sledeće dve godine svet je bio okrenut naglavačke

Dotle prilično nezainteresovana za decu, tada već bivša žena je počela da ih nagovara da o tati u centru za socijalni rad govore loše pokušavajući da ubedi i njih i zvanične institucije da problem leži u njemu. Klevetala je muža a deci otvoreno pretila da će se pobrinuti da završe u domu ako ne pristanu da budu sa njom. Da se nije šalila videlo se onda kada je uz pomoć lažiranih mišljenja uspela da izdejstvuje pedlog centra za socijalni rad da deca budu smeštena u dom jer imaju užasnog oca  a sa njom ne žele da budu, čak je i pred sud izvela lažnu svedokinju koja je tvrdila da je on seksualno zlostavljao svoje ćerke.

Darko je danas siguran da ga je taj stres od lažnih optužbi  ponovo gurnuo u bolest, narednih šest meseci je bio pod hemoterapijom sa prognozama koje nimalo nisu bile optimistične.

Deca koja su to leto boravila kod njegove majke su u stvari leto provela u njegovom bolničkom apartmanu. Starija ćerka, tada dvanaestogodišnjakinja, je brinula o bratu i sestri i svakoga dana donosila tati ručak dolazeći sa drugog kraja grada. Ovakva situacija bi nekoga možda trgnula ali Darkova bivša žena je uporno pokušavala decu da smesti u dom, sada sa još jednim obrazloženjem da bolestan otac nije sposoban da se brine o njima.

Dok su ga u bolnici održavali u životu svakodnevnim transfuzijama, Darkova advokatica je uspela da izdejstvuje veštačenje stručnjaka i raskrinka podmetanja njegove bivše žene, tako da je sud odbacio predlog centra za socijalni rad da deca budu smeštena u dom. Njemu je samo ostalo da izvuče živu glavu iz bolesti ali više nijedna terapija nije davala rezultata. Jedinu nadu je pružao lek koji nije mogao dobiti redovnim putem, morao je da ga kupi. Uz pomoć prijatelja i firme u kojoj je radio, skupio je 17.000 eura i taj lek je bio spas.

Posle dve godine podmetanja, laži, raznih “stručnih” mišljenja, meseci  i meseci bolesti, Darko je najzad uspeo da dobije mišljenje ljudi koji su sagledali činjenice  i tako je svoju decu najzad dobio natrag. Istovremeno, nadležne službe su bile mišljenja da majci zbog dobrobiti dece, zbog svega što je radila prethodnih godina, treba uskratiti kontakt sa decom. O eventualnom obnavljanju kontakta trebalo je da odluče nadležne službe, ali kako se ona nikada nije potrudila da sa svojom decom stupi u kontakt i danas je na snazi prvobitna odluka.

Moja deca su najveselija deca na svetu

Uvek sam im o onome što nam se dešavalo pričao kao o igri u kojoj smo pobedili. Srećom, sve to nije ostavilo traga na njima, oni su danas vredna, uspešna, vesela deca, neopterećena prošlošću. Prošlo je sedam godina i danas smo sigurni da više nijedan sud ne bi mogao da nas razdvoji.

Kada me pitaju kako sam uspeo sa njih troje, odgovaram – lakše nego da sam bio bez njih troje

Ćerke, danas već devojke rade naizmenično svakodnevne poslove po kući, operu sudove, peglaju, usisavaju, sin pomaže u sitnim poslovima a Darko kuva. Kako svi troje imaju puno obaveza oko školovanja i treninga, desi se da se vide samo uveče.

Možda će vas iznenaditi način na koji Darko pokušava što više vremena da provede sa njima, ode do fakultetske menze da ruča sa ćerkom, ili do škole kako bi užinao sa sinom. Ponekad ih presretne na putu od škole do treninga kako bi napravili plan za vikend, letovanje ili zimovanje. Često putuju, Darko je ponovo uspešan u privatnim vodama pa to može da im omogući  i tako leta provode po mesec dana u nekoj stranoj zemlji odmarajući se i otkrivajući nova mesta i neke druge kulture. Bili su na Siciliji, u Španiji i Francuskoj, u Africi, stigli su i na karneval u Veneciji, Božić su proveli u Češkoj. Vrlo često autom “dolete” do Beograda samo da bi odgledali neku pozorišnu predstavu ili otišli na koncert.

Pet puta sam prošao hemoterapiju, nekoliko puta sam kretao od nule, imao sam težak razvod, ali sam od života dobio ono što je najdragocenije, decu i vreme koje provodim sa njima. Većinu ružnih događaja sam zaboravio, imam svakodnevnu radost i osmehe svoje dece, nemam vremena da se sećam ružnih stvari.

Ako na nekom koncertu, pozorišnoj predstavi, na skijanju ili u šetnji vidite nasmejanu četvorku, tatu sa troje dece, možda je to baš Darko, većini nas nepoznat heroj koji je pobedio bolest a tako bolestan uspeo da se izbori za svoju decu.

Zbog svega ovoga, starija ćerka ga je nominovala za Naj muškarca. U moru tekstova koji su nosili naslov – Moj suprug ili Moj dečko, jedan je imao naslov – Moj tata…