Home / Kafa sa tetkom / Da li žena ima pravo na svoje prezime
Da li žena ima pravo na svoje prezime
Sharron Goodyear / FreeDigitalPhotos.net

Da li žena ima pravo na svoje prezime

Ulaskom u 21. vek, žene su najzad dobile pravo da se smatraju ravnopravnim osobama sa muškarcima čemu su prethodili vekovi društvene borbe. Naravno, ovo nije u svim zemljama sveta ozakonjeno, u mnogim su žene još uvek niža bića ali i u onima u kojima jeste, tradicionalni nepisani zakoni su još uvek mnogo jači od pisanih.

Jedan od tih tradicionalnih zakona je – muškarčevo prezime.

Koliko god da vam neko priča da ste ravnopravne, da nije važna forma, već da je važna suština, pred udaju se postavi pitanje zajedničkog prezimena. Najčešće se ne postavlja, sasvim je normalno da žena uzme prezime muža, pitanje se postavlja tek ako ona izrazi želju da udajom ne promeni prezime.

Tada dolazi do pritiska uvijenog u ljubav – ne voliš me dovoljno, kako će nam se prezivati deca, šta će reći moji, šta će reći deca, kako na vratima da “stoje” dva prezimena? Šta će reći deci u školi ako njihova mama ima drugo prezime?

Insistiranje na zadržavanju svog prezimena, koje se zove “devojačko prezime”, dovodi do uvređenosti muškarca i konstantnog pritiska dok se odluka ne promeni, većina muškaraca ovo smatra nepoštovanjem.

Ovo je slično onome da nam skoro svima u ličnoj karti, na mestu gde se upisuje ime roditelja, piše ime oca po kome i po čijem prezimenu nas identifikuju. U većini obrazaca piše – upisati ime oca. Dakle, muškarci su oni po kojima nas identifikuju dok smo deca, a tako ostaje i kasnije, kad postanemo žene.

Od gospođica udajom postajemo gospođe, ali ne samo gospođe, već gospođe Petrović, Marković, Jovanović…

Setite se Nušićeve “Gospođe ministarke”, shvatićete tu priču o društvenoj etiketi koju žena stiče preko svog muža. Oficirke su do nedavno bile žene oficira, popadije žene popova, većina njih je insistirala da ih tako oslovljavaju. I danas za neke žene možemo čuti da su “sudijinice” – žene sudija,  gospođe predsednikovice – žene predsedika, tim etikecijama žena dobija na vrednosti za koju se misli da je bez ovoga ne može imati i da je nikako ne može imati bez muškarca.

Nepisana obaveza da žena uzme prezime muža ide korak u korak sa nepisanim zakonom da se skoro sva bračna imovina vodi na muškarca, od automobila do stana ili kuće. Retko ćete naići na slučaj da su bračni drugovi suvlasnici zajedničke imovine, podrazumeva se da se sve vodi na muškarca a okolina na saznanje da su oboje vlasnici nekretnine se uglavnom sablažnjava i muškarca koji je to dozvolio smatra šonjom.

Zakon je regulisao da se bračna tekovina smatra ravnopravnom, ali društvo to uglavnom ne priznaje. Čak i ako smo ravnopravni, to ne mora da se zna.

Kada se negde pojavite sa svojim suprugom, predstaviće vas kao bračni par sa jednim prezimenom, čak i ako imate svoje, niko neće reći ovo su gospodin taj i taj, i gospođa ta i ta, najverovatnije da tako niko ne bi mislio da ste pravi par.

Danas mnoge žene žele da zadrže svoje prezime, većina njih zbog posla u kome su već stvorile neku karijeru, i jer im je ime prepoznatljivo, neke imaju emotivne razloge, ali mnogo žena se i dalje odriče svog prezimena. Izbor zaista treba ostaviti ženi, koje prezime nosi ne čini je ni boljom suprugom niti taj brak može biti čvršća zajednica zbog istog prezimena.

Mnogo je onih koji smatraju da žena udajom mora da uzme prezime muža ali i da udajom gubi pravo na svoje mišljenje i samostalne odluke. Naravno, u braku krupne odluke treba donositi zajedno, ali postoje i situacije u kojima se od žene insistira da uradi onako kako misli njen muž. Postoji mnogo brakova u kojima žena potpuno gubi svoj identitet i u kojima je postala samo nečija žena, koreni ovoga su u seksističkoj tradiciji što se vrlo teško menja.

Naravno, svaka žena koja želi da uzme prezime svog muža treba to i da uradi. Mnogo ljudi, ne samo žene, već i muškaraci, taj čin kada odlučuju da će imati jedno prezime, smatraju činom sjedinjavanja i stvaranja zajedničkog, bračnog identiteta, u tome nema ničeg lošeg.

Ali ako želite da zadržite svoje prezime, uopšte ne treba da objašnajvate razloge, jednostavno to želite i to ne treba da bude merilo vaše ljubavi prema muškarcu, kao što nije, zadržite svoje prezime, jer ćete kasnije, ako popustite pred pritiskom, imati utisak da ste prevarile same sebe.

Trenutak kada vas pitaju da li ćete zadržati svoje prezime ili uzeti muževljevo je trenutak u kome vas pitaju šta birate, dakle prezime je stvar izbora pa dozvolite sebi da imate pravo na taj izbor.

6 comments

  1. Eh kad bi se to svelo prosto na pitanje prava na prezime. Stvar je daleko komplikovanija. Mislim da je bolje preseći pitanje prezimena tad, kada i nastane ali misliti i o svemu što iz toga sledi.

    Ako supružnici imaju različitita prezimena onda problem prenose na svoju decu – kako ona treba da se prezivaju?

    Neko će reći: nek spoje prezime oca i majke, a neko da treba sama da se opredele koje će prezime nositi.
    Valjaju li takva rešenja?

    Ok, ako deca spoje prezimena roditelja to će njima verovatno biti ok. A šta će biti kada se oni požene i poudaju? I njihova deca treba da spoje prezimena svojih roditelja? Dokle bi to dovelo da svaka generacija dobija nova dva prezimena u nastavku ranijih prezimena svojih roditelja? Već u drugoj generaciji to bi postalo potpuno nepraktično.

    D ali ej bolje da deca sama biraju koje će prezime nositi? Treba li ih dovoditi u situaciju da biraju kog roditelja više vole ili čije prezime više cene ili tako nešto?

    Običaj da jedan supružnik uzima prezime drugog je pre svega stvar praktičnosti a to što je to obično žena je posledica društvenih okolnosti u kojima je taj običaj nastao.

    No to ne znači da uz običaj uzimanja prezimena idu i svi ostali običaji po kojima se žena stavlja u podređen položaj.

  2. Što se imanja dva prezimena tiče, pritisak okoline nisam osećala. Niko se tome nije čudio, mada verujem da je sitaucija drugačija u manjim sredinama.

    Što se prethodnog posta tiče, iz sopstvenog iskustva mogu da kažem da stvarno nije nikakva hamletovska drama kada majka zadrži svoje prezime ili kada na svoje prezime doda muževljevo.

    Moja majka ima dva prezimena, a mene niko nikada nije zapitkivao o prilikama u braku mojih roditelja, niti sam ja imala duboke emocionalne traume zbog toga. Takođe, imam dosta kolega i prijatelja čiji roditelji imaju sličnu situaciju ili situaciju da je majka zadržala svoje prezime. Takođe, ni to nije bila tragedija, niti im je ikada to zasmetalo i izazvalo komplikacije. Neki od njih su izabrali očevo ili majčino, i sećam se tih priča o biranju prezimena kao simpatičnih anegdota. Psihički zdrav roditelj neće tražiti od deteta da pokaže koga više voli izborom prezimena, niti će smatrati da je inferioran zato što je dete izabralo prezime suprotnog roditelja.

    Dakle, ipak se sve svodi na otvoren um i pravo pojedinca.

  3. čitajući tekst počela sam da se smješkam, jer ćete se sigurno iznenaditi kada vam napišem kakav je običaj ovde u BiH, sarajevska regija. Naime, kada se npr. Dragan oženi sa Snežanom ili Ljiljom ona za komšije, kumove, prijatelje postaje samo Draganovica. Dešava se da ljudi godinama ne znaju kako im se zove prva komšinica, strina, kuma….
    imaju pravo na prezime, ali ime im određuje ime muža.
    Ima tako u mojoj ulici: Božovica, Mirkovica, Suljaginica, Omerovica, Stevovica… 🙂

    Nemam dva prezimena, zato što sam tako htjela. Ako se predomislim to mogu u roku od 15 dana da promijenim, popunjavajući jedan običan zahtjev i vođenjem jednog kratkog postupka.

  4. Zato situacija i jeste takva kakva jeste u svetu. Zato sto sve menjate, izvrcete, kvarite ono sto je vekovima funkcionisalo. Zato svi proroci naucnici i predvidjaju smak sveta, tj jedan novi veliki rat. Nako koga ce kako kazu predvidjanja ostati samo trecina sveta. Ta trecina pocinje sve ispocetka i sve po starim kalupima.

    ps. Docent Dr. Sociolog „Nikolas Petrovski“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*