Da li ste primetile da je kod nas biti bolestan još uvek sramota?

Da li vam se desilo da vam se neko poveri da je bolestan ali i da vas tom prilikom zamoli da nikome ne govorite o tome?

Kad imamo grip, kijavicu, obične, male bolesti na koje smo navikli, naveliko pričamo o tome, pa šta, kijavica je tako obična stvar, ali kad su u pitanju ozbiljnije bolesti, većina ljudi to krije.

Kod nas još uvek postoji praksa da se bolesniku od karcinoma ne kaže od čega boluje, dijagnoza se saopštava rodbini uz savet da se ponašaju prema obolelom – „kao i do sad“, ali o tome da li pacijent ima pravo da zna od čega boluje nekom drugom prilikom.

Da u našem zdravstvu postoji praksa – bolesti se dešavaju, vi ste oboleli, učinićemo sve da ozdravite, i pacijenti bi, a i oni koji nisu, počeli prema tome normalno da se ophode.

Ovako, neko će se poveriti osobi u koju ima poverenja da je bolestan, retko ko ume da ćuti, preneće nekom drugom, ovaj nekom trećem, i tako nečija bolest, zbog došaptavanja, poprimi oblike skandala ravnog preljubi, svi će pričati o tome i sažaljevati obolelu osobu.

Da li ste čuli da je neka poznata žena obolela od raka dojke, ili bilo koje vrste karcinoma a da su mediji to iskoristili kako bi uticali na druge žene da povedu računa o svom zdravlju?

Pomozite mi, znam samo za pevačicu Miru Škorić i slikarku Biljanu Vilimon, pročitala sam par tekstova o tome kada je to bilo aktuleno.

U svetu, poznate ličnosti, u ovom slučaju žene koje su obolele od karcinoma dojke, kasnije su se uključile u akcije podrške, osnivale fondove, govorile na tribinama i tako pokazale da svako može da se razboli, da svako isto brine, da svako prolazi isti pakao do izlečenja, i da je neizvoesnost tokom bolesti za svakoga ista.

Kristina Aplgejt je nakon što joj je otkriven karcinom dojke rešila da ukloni obe dojke i javno je govorila o tome. Nije brinula o tome da će je neko gledati kao da više nije žena jer ostaje bez atributa ženstvenosti.

Mi još uvek mislimo da je gubitak dojke, a šta je to u odnosu na život, sramota. Uvećati dojke silikonima nije sramota. Više ćemo ogovarati i osuđivati ženu koja se razbolela, kojoj je odstranjena dojka i kojoj je nakon toga urađena rekonstruktivna operacija, kao da je kriva što joj se to desilo, nego modu – hoću da ličim na pevačicu.

Da li razmišljate nekada o tome?

Šeril Krou se nakon bolesti, kada je otkrila da ima karcinom dojke otkazala je turneju i posvetila se svom zdravlju, uključila u istraživanje koliko je karcinom dojke povezan sa uslovima u kojima žena živi, odnosno sa ekologijom.

Sintija Nikson, glumica iz serije „Seks i grad“ je krila da ima karcinom ne želeći da za njom jure paparaci, a onda je počela javno da govori o tome, kada je shvatila da njen status zvezde može pomoći drugim ženama, ako ni u čemu drugom, a ono da odu kod lekara i prekontrolišu svoje zdravlje.

Šta mislite, da li naše zvezde misle da će njihova popularnost opasti ako nam pokažu da su samo obični ljudi koji mogu da se zarbole kao i svi ostali?

Da li onu rečenicu koju izgovaraju kada objavljuju nove „projekte“ – ja to dugujem svojim fanovima, mogu da upotrebe i u nekoj kampanji – ja sam, kao javna ličnost, čiji glas može da se čuje, dužna da i ovako utičem na svoje fanove.

Kada ćemo prema bolesti prestati da se ophodimo kao prema sramoti, nečemu što nas obeležava kao „manjeg“ čoveka?

I koliko su mediji odgovorni?

Da vas podsetim – glas Jelene Karleuše je dobro iskorišćen u korist LGBT osoba, mediji su brujali o tome.

Da li su žene koje su obolele, i sve ostale žene koje mogu da obole, zaslužile da neko digne glas umesto njih i pomogne da se o tome više priča?

Pesma Melise Eteridž, rok pevačice i aktivistkinej za borbu protiv raka dojke, koju je snimila nakon što je obolela od karcinoma dojke i izlečila se. Upozorava sve žene da trče za svoj život.